Mama daje otkaz!
- On May 5, 2018
Pa dobro, mamicu vam… ni dana godišnjeg, ni dana bolovanja, nema plaće, nema bonusa, nema bravo, ni hvala… samo neprekidni prekovremeni i svaki dan novi zahtjevi. I najljepše od svega – ne, ne možeš dati otkaz.
Nisam baš tu sliku imala na pameti kad sam maštala o majčinstvu. Moram priznati da je sve izgledalo puno ružičastije s hrpom mucastih oblačaka.. Naravno, nisam razumjela ni one iscrpljene mame s podočnjacima, koje u kolicima guraju ta preslatka mala uspavana bića. Jer tada nisam znala da ta preslatka mala bića spavaju uglavnom samo dok ih strgane mame guraju u kolicima, žudeći u toj šetnji za neprocjenjivim minutama mira i tišine, a da ostatak dana i noći često uopće nisu slatka, nego viču i neprestano nešto zahtijevaju. Da, znam, to je normalno. I da, prošli smo to i preživjeli. I da, vjerojatno je ono što slijedi za koju godinu kudikamo teže i još zahtjevnije, ali o tome vam mogu tek tada nešto reći. Ali jedna je konstanta sigurna od prvog do posljednjeg dana – ona da prvom sekundom kad postaneš mama – sve tvoje ide u drugi plan. A često i u zadnji, i to – ako stigne. A trudiš se, stvarno se trudiš.
I onda dođe dan…
Dođe dan kada ti tvoje slatko medeno zalupi vratima pred nosom, jer ni njemu nije baš neki dan.
Dođe dan kada šesti put za redom kažeš da je večera na stolu i kad sedmi put zavikneš – svi se čude luđakinji.
Dođe dan kada je suđe od ručka opet ostalo čekati tebe, valjda kao nagrada za trud što si skuhala…
Dođe i dan kada te mrzi jer nisi kupila još jednog ljigavca na kiosku, i kada si najgora mama na svijetu jer ne daš još jedan sladoled.
I onda se pitaš čemu trud?
Pa, k vragu, i pas dobije nagradu kad odradi vježbu kako treba, zar ne? Za super odsviran koncert umjetnik dobije ovacije publike… za dobro odrađen projekt na poslu ide bonus, za položen ispit – dobra ocjena, za dobro vladanje – pohvalnica… a što ide mami za svaki dan?
Za svaku obrisanu guzicu, pažljivo biranu i pasiranu kašicu, bolna leđa od neprospavanih noći i u polučučnju prehodanih dana, obrisanu svaku suzu od cijepljenja do ružnog sna… obješene grudi i nikad više onakav trbuh.. za svako grljenje i maženje i ljubljenje udarenog koljena, tjeranje čudovišta ispod kreveta i iz ormara?
Je li uistinu jedino majčinstvo toilko samodostatno da samo njemu ne treba nagrada?
Ali onda dođe još jedan dan.
Dođe dan kada ona hoće samo Mami. Jer Mama zna.
Dođe dan kada te grli jer si mu danas lijepa. On ne vidi ni grbu na leđima, ni strije ni otečene vene.
Dođe dan kada utrčava u kuhinju i pita što to miriši dok sam servira stol…
Dođe dan kada si baš ti najbolja mama na svijetu jer si došla po nju u vrtić pola sata prije dogovora.
Dođe dan kada ustane starijoj gospođi u tramvaju i pridrži ti vrata…
Dođe dan kada znaš da si napravila super posao.
Dan kada digneš glavu i znaš da nema te plaće, ni tog bonusa, ni tog slobodnog dana kojeg bi rađe provela na nekom drugom poslu.
Pa po tko zna koji put stisneš zube, zagrizeš tu jabuku i nastaviš dalje.
Da, ponekad nam je pun kufer. I da, ponekad bi stvarno dale otkaz. Ali u svakoj Mama d.o.o. firmi ista je stvar.
Ali istovremeno – nema tog posla na svijetu koji je plaćen iste sekunde kad se male ručice omotaju oko vrata i odnesu svaki teret.
Udahni, izdahni, uživaj.
Najteži i najljepši posao na svijetu – biti Zmajka.